(termin učitelj se odnosi na sve predavače u toku obrazovanja)

Kada izaberete da vam životni poziv bude rad sa decom, kriterijum za takav odabir nikako ne bi smeo biti to što ste stručnjak iz neke oblasti nauke, umetnosti, veštine. Ne znači puno ni to što ste se bavili izučavanjem psihologije, pedagogije, metodologije. Ono što zasigurno imate su znanja, ono što vam obrazovanje ne garantuje je osećaj i svest da ste blagosloveni što imate priliku da modelujete i podučavate mlada bića i od njih sačinjavate zdrave i svesne ljude.

Neosporno da ih treba naučiti i opismeniti, mada je to pošlo za rukom većini nastavnika. Postavlja se pitanje s koliko volje i s kakvom lakoćom su deca stekla odredjena znanja.

Deca uče s lakoćom, jer im je učenje prirodno stanje. Kada to nije slučaj, trebamo se zapitati šta to koči prirodni proces.

Poslednjih decenija akcenat je na metodama koje će omogućiti lakše učenje. Ipak, rezulltati pokazuju da je sve teže naterati decu da uče. 

Jasno je da su deca danas drugačija. Sva tehnologija i dostupni podaci, način života…sve je tako kako je. Sve se menja, konstantna je jedino ljudska priroda i poreklo. Čovek je biće nastalo iz beskonačne ljubavi tvorca i jedino gorivo koje pokreće njegove voljne radnje, njegovu ambiciju i kretanje s lakoćom na putu sopstvene svrhe jeste ljubav.

  Učitelj nije mašina za reprodukciju znaja, učitelj je nosilac životnih mudrosti koje prenosi svojim učenicima. On je donosilac svetlosti u živote mladih, otuda naziv prosvetitelj. Svetlost simbolizuje božansku prirodu, blagost, mudrost, strpljivost, svetost, znaje… Takav mora biti učitelj.

Samo takav, imaće pred sobom mirno stado, radoznalo da čuje  i upije svu mudrost. Takav je primer koji deca žele slediti, jer lepota i milina podržava njihovu veličanstvenu prirodu.

Nebrojano puta sam čula priče očajnih kolega  koji ne mogu da izadju na kraj sa učenicima. Teško im je da održe disciplinu na času, kao motivaciju za učenje koriste ocene i kazne i opet ne postižu sjajne rezultate. Očajni su oni, a kada sa decom povedete razgovor o problematici tog predmeta, obično čujete pritužbe na račun nastavnika. Jedni se žale na druge, pa kome verovati?! Odrasli uglavnom razumeju odrasle, deca decu. 

Odabrali ste da budete tu gde ste, da se bavite podučavanjem dece, a niste kadri da se uzdignete iznad kukanje na račun njih. Krivite decu, roditelje, a često ste i sami roditelji dece, kriv vam je i sistem…Niko, ama baš niko od vas koji kukaju ne okrene svoj prst ka sebi.

U nama je i otrov i lek, u nama je i svetlost i tama, sav kosmički dualitet. Sve počinje i završava se sa nama. Mi smo u učionici, pred nekoliko desetina mladih glava, Bog ili ono što on nije. 

Budemo li Bog, možemo sve. 

Biti Bog je izbor koji traži žrtvu. Traži lomljavu ega koji nas sputava da budemo prisutni, da osetimo, da odbacimo stara uverenja i metode koje su očito beskorisne, da ono što u nama izazove reakciju besa pretvorimo u trenutak za sagledavanje sebe. Jer, ono što u nama ne izazove ljubav dolazi iz straha, iz potrebe za kontrolom, iz sopstvene nemoći da se suočimo i rešavamo izazov.

Ključno je znati da nisu deca odgovorna za naša osećanja i  reakcije. Nisu odgovorna za našu nemoć. Odgovorni smo sami. Okidači naših nervoza su svuda oko nas i ni malo nije lako nositi se sa njima, uočavati ih i bez borbe, mirno ih osvestiti. 

Naše učenike primerom samokontrole i uspostavljanjem lične harmonije duha trebamo učiti kako da se nose sa sopstvenim okidačima. 

Učitelj je institucija u koju se mnogo truda i rada treba uložiti. 

Nije lako, a zar u životu treba biti lako?! Najveće i najbolje stvari dešavaju se nakon mukotrpnog rada, u ovom slučaju rada na sebi.

Naučimo svoje učenike da su izazovi konstantni pratioci života i da oni sami po sebi nisu problem, koliko naš odgovor na njih! Naučimo ih da vladaju situacijom i mirno pristupe izazovu. Da ni jedna nevolja ne traje večno, kao što ni sreća ne traje večno. Sve će proći, a od toga koliko smo naučili nešto iz tih situacija, zavisi kojim tokom ćemo se kretati kroz život.

Živeti svoj život mudro je veliki podvig, a učitelj treba biti prvi podvižnik pred stadom. On je taj koji mlade trebe podvigu naučiti, a kako drugačije ako ne svojim primerom.

Želimo reformu, da nam neko naredi kako treba. Ni jedna reforma nije donela promenu ukoliko nije bila podstaknuta ličnim primerom. Reforma se prvenstveno treba odigrati u nama samima. Krenuti od sebe!

Lako je bilo kolegama pre pedeset godina, kada su deca bila vaspitana da ćute. Pitate li se kako je bilo deci koja su i sreću i bol morali da oćute? Prirodno je da dete ispolji ono što oseća. Kada se rodi ono živi svoju prirodu, kasnije ga roditelji silom nauče da ćuti i trpi. Upravo zbog generacijskog ćutanja, deca su postajala nezadovoljni ljudi. Vremenom su postali nezadovoljni do stanja potpune nemoći da se bave svojom decom. Dete koje raste pored takvog roditelja postaje besno jer mu nedostaje ljubavi, ali za razliku od deteta pre pedeset godina, današnje dete ne oseća postavljene granice od strane svojih roditelja. Takvo dete će svoj bes izražavati uvek i svuda. Postojanje tolikog besa u deci je suštinska tema, mnogo važnija od toga kako suzbiti bes. Jer bes se ne sme suzbijati, on će potisnut biti još opasniji. Dečji krik je poziv za pomoć. Roditelj može biti svako i može, ali ne mora biti mudar. Učitelj to mora biti!

Kao prenosilac mudrosti života, učitelj je taj koji će nastojati da krik pretvori u poj. 

Roditelj je mogao sebi dozvoliti stanje očaja i bezvoljnosti, nemanje snage da se izbori sa životnim izazovima. Učitelj je taj koji poseduje alate kojima s lakoćom barata u životu. Za njega su izazovi blagoslov. 

Danas se srećemo upravo sa bezvoljnim i nemoćnim učiteljima, jer oni su samo ljudi koji nisu osposobljeni da žive i prenose mudrost. 

 Takav učitelj ne razume dečji krik, već ga doživljava kao napad. Oseća se ugroženo i umesto da vodi i podučava, on se od svojih učenika brani. On ih se boji. Izabrao je strah umesto ljubavi, isti izbor koji je načinio i roditelj. 

Uzalud deca vape da ih neko vidi, podrži i validira, nailaze samo na otpor. To trenje nekada dovede i do pucanja, a u najboljem slučaju će dete vremenom ukapirati igru. Shvatiće da pred sobom nema adekvatan primer. Uglavnom su za to potrebne godine patnje i bola.

Učitelj je institucija koja se samo svesno može izgraditi. U postojećem sistemu, apsolutno se ne podstiče ni jedna osobina koju učitelj mora da poseduje kako bi uopšte mogao imati pristup učionici. Dovoljna je fakultetska diploma, koja je iz ugla svesnosti samo delić celine.

Najvažnija lekcija kojoj nas škola treba naučiti je kako da budemo srećni. Ona je preduslov za bilo koji vid napretka u životu, pogotovu za uspeh u profesiji za koju nas današnja škola priprema. O sreći ni pomena, a retko se o tome govori i u porodici. Deci se kaže da je važno biti uspešan, obrazovan, bogat. Neosporno je bitno, ali samo puko obrazovanje ne vodi do uspeha niti bogastva, ukoliko se tu ne uplete faktor sreće. Nije to nikakva spoljašnja sreća, splet slučajnih okolnosti ili lutrija života. U pitanju je sreća kao unutrašnji pokretač koji uvek vodi ka uspehu. Sreća koja je prirodno stanje čoveka, a pravo je umeće potrebno da se to stanje održi u životu. U ovom svetu si nedovoljno dobar još kao savršeno biće koje je tek ugledalo dan, jer plačeš kako bi izrazio svoje potrebe. Od tebe se uvek nešto očekuje, a ne prihvata bezuslovno ono što zapravo jesi. Uče te da sakrivaš svoja osećanja kako ne bi bio povredjen. Iskrivljuju tvoju prirodu na najrazličitije načine i time tope tvoj osećaj sreće. Od bića apsolutne ljubavi i sreće, vremenom načine biće nezadovoljstva, sujete, pohlepe,tj.biće straha od neprihvatanja, biće koje u dubini duše vapi za ljubavlju.

Škola treba da je mesto gde se deca uče kako da održe stanje sreće. Kako da učvrste ljubav za sebe i veru u sebe. Sve drevne kulture u svojim učenjima zasnovane su na mudrosti o umeću življenja. Sve religije sveta u osnovi nose iste poruke. 

Učitelj je taj koji poznaje učenja, koji živi to o čemu govori. Učitalj je taj koji isijava svetlost, sreću i ljubav-najveće mudrosti sveta. Samo takav moći će da razume, da podrži, da poduči. Pred njim takvim sedeće u miru njegovi učenici i ko žedni mladunci  čekati da se napoje sa izvora znaja.

Kada društvo bude izgradilo svesne učitelje, načiniće stabilan temelj za izgradnju svesnih ljudi. Mnogo je teže naučiti porodicu nego pojedinca kome je izbor životnog poziva podučavanje mladih.

U svojoj praksi, uočila sam koliko različitih ljudi, sa različitim pogledima na život, sa različitom svesnošću i emocionalnom stabilnošću radi u školama sa decom. Svako ima svoj pristup i unosi u živote dece svoj sistem vrednosti. Ne postoji nikakva konstanta. Globalni sistem vrednosti je prisutan u onoj meri koliko se o vrednostima govori, mada često ostaje samo na pukoj priči. Srećemo se sa učiteljima koji govore deci kako treba, a svojim delima i primerom ne pokazuju da veruju u to o čemu govore.

Često su ljutnja i kazna odgovor na neposlušnost, a od dece se očekuje da ne ispoljavaju bes i ljutnju. Govori im se o toleranciji, a ne toleriše se njihova jedinstvena priroda. Ne postoji čvrsta veza izmedju učitelja i deteta, osećaj poverenja i sigurnosti, osećaj uvažavanja i prihvatanja. U ljudskoj prirodi je da prihvatamo ono što nam je blisko i što razumemo, a ono što ne razumemeo najradije ćemo odbaciti. Učitelj s toga treba da prevazilazi običnu ljudsku prirodu. Stekavši prave životne mudrosti, koje postaju njegovo merilo života, njegova uverenja, moći će da prihvati i prigrli svu tu različitost i da se sa podjednakom pažnjom posveti svakom detetu. Na taj način obrazovaće kompaktnu celinu sastavljenu od toliko različite dece. Osećaj pripadnosti koji će razviti je osnovni način da pred sobom imate mirno stado. Tu niko neće imati potrebe da vas provokacijom poziva da ga vidite, jer već je vidjen. Tu deca neće medjusobno morati da se dokazuju, jer im je usadjena ideja o tome da svako od njih vredi podjednako.

U svojoj praksi razvila sam metode kojima sam uspevala da se povežem sa detetom. Moje metode bi neki savremeni stručnjaci tumačili kao nedopustive, no ipak ja ću ih izneti s najvećom radošću, u nadi da će nekome poslužiti.

Kontakt očima je nešto što je veoma jednostavno. Tako detetu poručujete: “ Vidim te!” Iz iskustva znam da je mnogim kolegama teško da uspostave kontakt očima inače, a u osnovi animoziteta je strah, strah da niko ne vidi njhove slabosti, jer oči odaju. Kada učitelj sa izgradjenom ličnošću i velikim znanjem stoji pred decom, kontakt očima je moćno srdstvo za povezivanje. Potpuno je u redu da odredjene situacije mogu dovesti do toga da se u očima može ugledati tuga, možda i ljtnja. U redu je da pokažete svoje slabosti, jer to može odvesti samo u dublje povezivanje sa onim ko vas gleda u oči. Takodje, time svojim učenicima šaljete poruku o veličanstvenoj ljudskoj prirodi koja se uzdiže upravo kroz ispoljavanje i proživljavanje odredjenih emocija.

Dodir je izuzetno delotvoran način da pozovete na pažnju. Pri tom, energija koja prostruji kroz oba tela prilikom dodira izaziva osećaj povezanosti. Zavisno od poruke koju dodirom želite poslati, to može biti kratko šaljivo češljanje prstima  po temenu glave ili blago spuštena ruka na glavu ili rame, stisak ruke… Dodir ne sme da izazove detetu bilo kakvu vrstu fizičkog i emocionalnog bola, već da služi kao podstrek i motivacija.

Osmeh je povrh svega uvek bio način da nekome ulepšate trenutak, zato bi učitelj trebalo umesto namrgodjenog i bezvoljnog lica u učionicu da udje s osmehom. Poruka koju šalje deci, ali i sebi i samom univerzumu je da se nalazi na pravom mestu, da voli svoj posao i decu i da sa elanom pristupa njihovom podučavanju. Osmehom mami osmehe, a mnoštvo osmeha podiže vibraciju čitavog prostora. Time osigurava dobre uslove za svoj posao.

Jedino nepogrešivo merilo da učitelj dobro obavlja svoj posao jeste sa koliko volje deca borave na njegovom času. 

U poslednje vreme, toliko je prestižnih takmičenja na kojima prosvetni radnici pokazuju svoje veštine i inovacije u nastavi. Ono što se u trenutnom sistemu vrednosti karakteriše kao izuzetna veština, po mom skromnom mišljenju je prosipanje iz šupljeg u prazno. Toliko nadmetanja, inovacija, ideja, kreativnosti, a sve manje dece koja sa voljom odlaze u školu i koja osposobljena za život izlaze iz nje. Potrebno je da učitelj odvoji bitno od nebitnog, a veoma je nebitno da pred komisijom dokazuje svoju vrednost. Bitno je da svoj fokus usmeri ka svakom detetu pojedinačno. Da ga podrži, osposobi, nauči kroz primer pre svega. Da ga motiviše kako bi s lakoćom usvojio znanja kojima uočava smisao. Veoma je bitno da mu bude prijatelj koji se pamti zauvek!