”Crna ovca je neko ko prelazi granicu poznatog kako bi pronašao skriveno blago u dubini svoga bića”

Zovem se Jelena Rajković. Po struci sam profesor srpskog jezika i književnosti, a po pozivu duše neko ko se bavi decom. Sposobnost da vidim i osetim nepoznato dete, zatim svoje učenike, a danas i svoju rođenu decu, vremenom me je navela na spoznaju svrhe svoga postojanja. Pronašavši maleno svetlo kojim sam najpre osvetlila sopstvene dubine, kako bih spoznala sebe, sada želim da osvetlim put ljudima koji su odabrali da njihov životni poziv bude rad sa decom.

Da li ste se ikada zapitali ko su učitelji, nastavnici u školi i šta ih osim stečenih stručnih znanja iz određene oblasti kvalifikuje da rade sa decom?

Ovo je tema u koju upirem svoje svetlo!

Moja priča

Čovek se uvek nadje na pravom mestu u pravo vreme, ma koliko nekad ume da izgleda drugačije. I nije vam najjasnije šta iz tih okolnosti dobro može da se rodi, jer naprosto ne znate viši plan onoga ko je kreator svega. Ne znate, a ipak nesvesno sprovodite taj plan. 

Moja strast prema pisanju i česti izleti u svet knjige odveli su me na studije književnosti i jezika, a stečena fakultetska diploma mi omogućila povratak u dečiji svet, u školu. 

Mogu slobodno reći da sam slaba na decu, što u prevodu može značiti da imam ogromnu ljubav i razumevanje za njih, potrebu da im se posvetim i pružim sve što mi je u moći kako bih im pomogla da što bezbolnije plove svetom gde vladaju odrasli.

Razumeme se da je moja uloga pre svega bila da im prenesem stečena znanja iz srpskog jezika i književnosti, te sam njoj pristupila krajnje odgovorno. Ono što ni u jednom planu i programu nisam pročitala, ono što se dakle od mene nije tražilo osećala sam kao važan deo mog poziva. Tu sam zbog njih! Oni trebaju moju pomoć, podršku, razumevanje. Oni naprosto trebaju da ih vidim, upoznam i volim!

Radila sam upravo onako kako sam osećala i radili su kako su osećali. Ono što sam ima davala, dobijala sam za uzvrat od njih. I dok su pojedine kolege odlazile namrgodjene u učionicu, sa uverenjem da će im i ovaj čas neki “razmaženi i bezobrazni klinac” kidati živce, a iz učionice izlazili još besniji uz povike o budućim kaznama, ja sam sa osmehom počinjala i završavala druženje sa njima.

U svetu gde su takmičenja merila uspeha, moji djaci su osvajali nagrade gotovo samo na osnovu onoga što su čuli na mojim redovnim časovima. Kako uopšte održati čas prepun nekakvih dosadnih pravila i odstupanja od istih, a kamo li da vas deca čuju i nauče sve o tome!? Kako održati disciplinu u odeljenju gde najmanje jedan učenik, povede grupicu u neke svetove zanimljivije od sveta pravila!? Kako obuzdati njihovu potrebu da pričom nadglasaju vas!? Moj jedini odgovor je ljubav! 

Onoliko koliko sam ljubavi i pažnje, razumevanja imala za njih, toliko su oni interesovanja ili makar poštovanja imali za moje predavanje. Nisam morala da vičem, da ih kažnjavam i izvodim pred tablu kako bi se postideli. Oni su naprosto osećali moje granice i nikada ih nisu prelazili. Stidljivo su me voleli, jer poštovati nekoga znači blago se postideti pred njegovom ličnošću. Osećali su da mi nismo drugari, ali jesmo veliki prijatelji. Za njih sam bila učitelj kome je cilj da ih učini višim i boljim od sebe. Oni su postali moji sledbenici. 

Neko bi rekao:” Kako, kada mnogi od njih nisu mrdnuli dalje od srednje škole ili nekog zanata?”.

 Moja ideja i nije bila da postanu isključivo ljudi od nauke, jer naprosto nisu svi rodjeni da bi se bavili naukom. Moj osnovni princip kome sam ih učila posebno ličnim primerom jeste da slede put srca. Verom u njih, pomogla sam im da veruju u sebe. Ohrabrila ih da prate svoju najveću pasiju, nevezujući se za mišljenje drugih. Kao jedini reper za uspeh predstavila sam im osećaj sreće, mira i ispunjenosti. 

Deca su uzvišenija bića od nas odraslih, a mi smo im nametnuli svet koji ih odaljava od njihovog prvobitnog stanja duha. Umesto da ih podržimo u osećaju da granice ne postoje, mi smo ih ograničili u svemu. Postavljajući ih u društvene kalupe koji muče i lome njihovu individualnost, stvaramo bogaljivo društvo. Tu nema srećnih ljudi, tu se život svodi na puku borbu za opstanak. 

Život može itekako služiti svrsi ukoliko prihvatimo činjenicu da nismo umeli bolje i da svako od nas može mnogo više.

Ličnom promenom budimo graditelji novog sveta, odgajajmo srećne i sposobne ljude! Živimo život sa svrhom!